Економист

374.

чинити, па с тога немају силу доказа. С тога се А. Г. има ослободити по овом оптужењу сваке казне и кривичне одговорности.« Па је за то Генерална Дирекција Царина решила, да се решење царинарнице у Загребу бр. 18860 од 7. Х. 1925. године у погледу осуде на А. Г. и В. П. као правилно и на закону основано оснажи и њихове жалбе одбаце као неумесне, а у погледу на А. Г. да као неправилно и на закону неосновано поништи.

Жалбу је изјавио Државном Савету само В. П. у којој је изнео да он у овом делу не може одговарати, јер он нити је главни кривац нити је саучесник. Кривично може бити одговоран само онај, који је сам цело ово дело смислио и извршио. С тога моли Државни Савет да у погледу на њега поништи решење царинарнице.

Расматрајући овај случај по жалби, Државни Савет је решењем својим бр. 10363 од 3. децембра 1926. г. поништио горе речено решење Министра Финансија, односно Ген. Дирекције Царина са ових разлога: »да решење не одговара. закону и не може остати у снази у колико се односи на жалиоца, јер из акта овога предмета се види, да учешће окривљенога П. у овом криумчарењу није утврђено ниједним пуноважним и законским доказом, п казна изречена само на неутврђеним претпоставкама што је противно чл. 53. цар. крив. поступка. ( тога а на основу чл. 201. цар. закона, УГ Одељење Државног Савета је решило да се горње решење Мин. Финансија поништи као противно закону у колико се односи на окривљенога В. II.

П. И. К. и остали, изјавили су жалбу Државном Савету на решење царинарнице у Јесеници, којим су кажњени за дело из чл. 81. цар. закона, и молили Државни Савет да исто решење поништи као противно закону. То решење Министра Финансија, одн. Ген. Дирекције Царина Ц. Бр. 48697 од 25. новембра 1925. године гласи : »И. Р. и остали жале се на решење царинарнице у Јесеници бр. 3937 од 30. УП. одн којим су кажњени за дело из чл. 81. цар. закона, наводећи и то : И. К. да је кажњен што је издао једно колето путничког пртљага неоцарињено, а које је било упућено у Суњу а не у Сисак као што у решењу наводе, уз робу није било никаквих царинеких докумената нити обележја на истој по којима би се видело да је роба царињена.

В. С. и М. Г. у жалби наводе исто што п предњи, само што кажу, да је путнички пртљаг ослобођен од царинских дажбина по чл. 6. тач. 6. опште царинске тарифе, као да је роба била упућена домаћим товарним листом.

Размотрио сам акта овога предмета и оценио, како истрагом прибављене доказе тако и жалбене наводе па сам нашао, да је жалба благовремено поднета, њени наводи неумесни, а царинарничино решење правилно и на закону основано са