Економист

608 целоме свету још увек такве да радничка класа треба и сама да води о њима рачуна. Такво њено држање неби могло да значи ни у ком случају неко тобоже њихово помагање евентуалне реакције, већ само пекрену готовост да се олакша што боље и ефикасније акција Међународне Организације Рада.

Међутим шштање ратификације напредује ипак по мало. | Тако у Француској ратификација је већ изгласана од

стране Сената 10 феб. 1927. год. Али је п ова ратификација

као што смо видели условна, то јест ступиће на снагу тек кад Немачка и Велика Британија буду ратификовале ту конвенцију. У Немачкој приликом конститупсања нове владе 3. феб. 1927. год. председник владе Маркс дао је поновна уверавања, да ће Немачка ратификовати ову конвенцију »ако друге

индустријске земље западне Европе ураде то исто. — И у овоме смислу изгласан је 8. априла 1927. год. један пројект закона о измени уредбе од 21. децембра 1923. год. — о радном

времену. Овим законом мења се дотадашње законодавство, а у диљу да се испуњавају стриктније услови који се траже за продужење радног времена, исплаћивање прековременог радног времена са 25% „и укидање права примања добровољног радног времена. = |

У Италији пак декрет од 19. јануара 1927 год. којп је издат у циљу да комплетира уредбу —- закон од 30. јуна 1926 год. разбио је сваки страх. Овим декретом влада је прецизирала да право дато равним индустријама у погледу продужења радног времена треба да буде искоришћено тек постигнутим споразумом између“ поелодавачких и радничких организација, уз обавезну визу Инспекције Рада пили Министарства Народне Економије. Најзад ово прековремено радно време има да се нлаћа са 10%.

Са овим би, дакле, ми могли да завршимо наше пвлагање о ситуацији у којој се налази конвенција о осмочасовном радном времену, као п еволуција целокупног заштитног радничког законодавства путем међународне акције после рата.

Може бити да би се у овоме погледу могли да пожеле и много

већи резултати пли у погледу бар иввесних конвенција, међу-

тим с обвпром на данашњу економску m привредну ситуацију у свету, а нарочито у Европи, разултати су потпуно задовољавајући и на њих се не може ни мало гледати са КИМ песи-