Економист

616

банчина одговара правилима меничног права. Другим речима, банка мора овом приликом узети на себе обавезу меничног јемца. Само у том случају, ако дужник не плати меницу, банка је обавезна да њу одмах исплати те нема права на ђепебснит disenttionis, ROJE по нашем праву припада грађанском јемцу.

О карактеру банчине гаранције не може бити сумње када банка даје свој потпис на самој меници. Алп авал у таквом облику није згодан ни по банку нити по дужника, чије плаћање банка гарантира: банка очигледно повећава своју меничну пасиву а дужник компромитује свој кредит, јер из менице се види да се његов потпис не сматра као сигуран.

Наш закон (5 118 Трг. Закон.) отвара излаз из ове тешке ситуације, пошто допушта закључење уговора о меничном јемсву »издавањем особиштог за то писмена«. У овом случају меница нема видљивих знака постојања авала и може циркулисати између трећих лица као свога друга меница. Само ремитент, који је пренео даље ту меницу, има једно засебно осигурање у облику банчиног гарантног писма, које он може вадржати код себе до критичног момента плаћања. Али гарантно писмо се може сматрати као авално јемство само ако одговара нарочитим условима. На жалост 55117 и 118 Трг. Закона, који се односе на форму и садржину меничног јемства, као и њихов француски образац (аг!. 141 'еђ 142 Соде де Соташегсе), ништа не говоре о томе, какво треба да буде особито писмено, које се сматра као авал. Услед тога ти услови морају бити изведени ив правне природе менице и из суштине јемства. Пошто је јемство једна споредна обавеза, чија је егзистенција везана за постојање главне обавезе, јасно је да се исправа о јемству мора позивати на одређену главну обавезу. Да би се то.јемство сматрало као менично, треба да се позива на једну одређену меницу. Осим тога, пошто менични поступак захтева да се из саме исправе — менице или авалног писма — види чисто IT јасно постојање обавезе као п услова за њезино извршење очигледно је да ни гарантно писмо не сме допуштати сумњу у погледу главног дуга на који се односи, дакле у том писму морају бити наглашени сви битни састојци менице, чија је исплата гарантована.

Услед тога навод Трговачког Суда у случају, приказаном од г. С. Ковачевића да »ваконодавац нигде није предвидео да се природа јемства мора изрично означити, т. ј. да се у самом писмену мора поменути меница, за коју се даје авал«, не стоји, јер овај захтев потиче не из једног одвојеног законског текста но из целокупног духа меничног закона. Дакле, Касациони Суд, чим је констатовао да се »из гарантног писма Српске Трговачке Банке од ! дец. 1923. год. не види јасно на које се потраживање оно односи, да ли се односи на овај менични. дуг или на дуг какве друге природе« = имао је потпуно право, кад је одбацио могућност примене на овај случај суђења по кратком поступку према 5449 Гр. Суд. Пост. или (да продужимо