Економист

658

носно проблем исељавања и усељавања.Овај проблем интересује, ако не све земље, а оно бар један повећи број земаља, како у Европи тако и ван Европе, и то не само у политичком погледу већ и економском и финансиском, тако да је готово свака од њих принуђена да предузима извесне мере у циљу његовог уређења.

Емигрант, за земљу из које се сели, а имигрант (са малим изузетком) за земљу у коју се сели, постојао је и пре светскога рата. Карактер његов остао је, може се рећи, исти. То јест побуде које су ивавивале грађанина једне земље да напушта своју земљу и одлази у другу земљу могле су бити пили политичког карактера, у циљу да избегне извесне репресалије, или економског карактера, у циљу да осигура себи п својима што бољу егвистенцију Ba живот. С обвиром на земљу у коју се ово исељавање до сада вршило разликује се у главном исељавање; прекоокеанско и континентално. Карактер преко-океанског псељавања је што је оно махом стално, то јест за дужи период времена, док је ово континентално у претежности привремено — сезонско. Другим речима, ово преко-океанско исељавање врши се обично морем, док ово друго готово увек сувим. Сдруге стране, и једно и друго исељавање може да буде андивидуално п колективно. Севонско или привремено исељавање добија свога маха нарочито после светскога рата, када услед великих рестриктивних мера преко-океанских земаља, особито СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА, исељавање на једном континенту из једне државе у другу постаје све чешће и јаче.

Пре рата, скоро кров цео 19 век, миграционо кретање било је уопште слободно, и сваки емигрант одлучивао је о своме одласку, као и о своме доласку и повратку како му се свидело и годило. Готово све земље биле су отворене за улазак и излазак; Сједињене Државе поглавито, где су милиони емиграната одлавили и били примани благонаклоно и без икаквих нарочитих сметњи. У 1914 год. рат је учинио да су државе које су се налазиле у зараћеном стању, било из политичких или економских разлога, обуставиле наједанпут ова кретања, сем неколико великих индустрија које су биле национализоване, и које су могле, да би накнадиле радну снагу која им је била однета мобилизацијом, да апелује на страну па чак и урођеничку радну снагу.

После рата и из бојазни да ово кретање не узме већег маха и не доведе у опасност националну будућност, емиграционе звемље нарочито почеле су да прибегавају ограничењима по кадшто врло строгим,