Економист

Е 669

Да се грађанин једне земље сели из своје земље то је његово право (право исељавања), које произилази из принципа индивидуалне слободе.

“Овај је принцип примењен у извесним законодавствима, али се може рећи, да га ни једно законодавство не прима у апсолутном смислу.

Тако, по 5 6 нашег Закона о исељавању —- »Исељавање је слободно у оквиру овога Закона, али га Министар Социалне Политике може ограничити за извесно време п у извесну земљу, ако то тражи корист земље или корист исељеника. «

Национална законодавства предвиђају обично категорије лица којима је емиграција забрањена, као и мотиве због којих то чине; и они се могу груписати на следећи начин:

1. војна служба;

· судска осуда;

· малолетност ;

специјалне одредбе за жену;

старост и стална неспособност;

болест и немоћност ;

случај кад постоји вероватноћа да ће земља у коју одлази један исељеник одбити истога ;

8. немање исправних докумената ;

9. неиспуњење извесних обавеза :

10. професија радника који се исељавају ;

11. немање средстава при доласку и на поласку;

12. колективна емиграција ;

13. аконтација путних трошкова ;

14. обавеза да се укрца у извесна пристаништва ;

15. исељеници већ рапатрирани о трошку државе ;

16. разлози опште природе.

Али да би се боље уочила сва ова ограничења заједно са олакшицама које се дају исељеницима и досељеницима, како у емиграционим тако и у имиграционим, и у пролазним земљама, ми ћемо да разгледамо прво уређење у емиграционим земљама ; а затим уређење у имиграционим земљама; и најзад уређење у пролазним земљама.

~ ср су ЊУ са ко

1. Уређење у емиграционим земљама. а) Ограничења емиграције. Слобода емигрирања, као што смо видели, није апсолутна, и извесан број земаља принуђава своје исељенике да траже индивидуалне дозволе, тако Хаити, Јапан и Кореја, као и за

1 Confćrence HEconomique Internationale — Сепеуе 1927 — „,Emigration dans ses dilfćrentes formes” — Documentation, cmp. 9.