Економист

819

ника противу садањег режима, откривене током последње године дана, најбоље показују да је та бојазан била довољно основана да би могла определити владу г. Заимиса на такавкорак. Али поред те бојазни, владу је определила још једна побуда коју је, у једном наступу искрености, Г. Мхалакопулос признао новинарима. Он је наиме рекао, да је стално повећавање српских захтева у погледу на солунски транзит почело да забрињује представнике грчког народа. Србија је 1914 године тражила само олакшице за своју трговину преко Солуна, и те је олакшице добила у једној слободној зони са грчком управом. Године 1923, она је тражила и добила једну чисто српску зону у солунској луци, а 1925 године она је хтела да добије српско пристаниште са железницом Ђевђелија — Солун. Г. Михалакопулос сматра да конвенција од 10 маја 1923 год. представља максимум концесија које је Грчка могла учинити _ Краљевини С. Х. С., и да се само у границама које је та конвенција утврдила могу водити накнадни преговори о уређењу наше лучке зоне у Солуну. Мишљење г. Михалакопулоса је свакако меродавно у колико се тиче расположења атинске владе у питању наше зоне, али његови наводи нису сасвим тачни. Захтеви Краљевине Србије, и касније Краљевине С. Х. С., нису се много повећавали од 1914 до 1925 године. Јер, према нацрту уговора који је израдила српска делегација 1914 године, Србија је у то време тражила стварање једног „српског пристаништа“ у Солуну. Али 1914 год. Грчка није хтела ни да дискутује тај предлог уговора, и тек је 1923 године прихватила идеју о стварању „српске слободне зоне“ у Солуну. У питању зоне, дакле, није било повећања наших захтева, него је било само повећања уступака које је Грчка чинила нашем гледишту обележеном још 1914 године.

Ове је концесије Грчка увек нерадо давала, сматрајући да тиме крњи своја суверења права. Она живи у уверењу да нам је учинила велику жртву кад је 10 маја 1923, у жељи да добије нашу потпору на Лозанској Конференцији Мира, потписала конвенцију о зони. И од тога времена, она се непрестано трудила да уступке које је учинила том конвенцијом сведе на најмању могућу меру. То јасно показује рад на ограничењу зоне, конферисање експерата за уређење службених односа у зони, најзад стварање једне грчке слободне зоне уз нашу. Један изузетан политички режим у грчкој пристао

52%