Економист

| > · 253 нове. Могло би се рећи да је уређење Војничке Границе творце српскога окућја само идејно потстакло и охрабрило да пођу даље путем социално-пдлитичког схватања и потреба нашега народа и заведу једну тако значајну економно-политичку установу као што је српско скубје. И стога, имајући на уму да потпуне оригиналности једва да може бити и на законодавном пољу, можемо закључити да је српско окубје, онако какво је по својој економској и правној природи, наша оригинална законска установа.

На жалост, ми ту тако важну установу за наш привредни и државни живот нисмо ни у њеном заснову ни у њеном развоју како ваља законски израдили. Док је разнородна и нама супротна Аустрија умела у уређењу Вујничке Границе вешто да искористи нашу националну задругу, нарочито у одлично израђеном уставу од 1807, који су израдили Немци, дотле је наш законописац Д-р Јован Хаџаћ задругу тако рећи пригушио стојећи под утицајем папдектне школе, римско-германског схватања својине и задрузи супротнога индивидуалистичкога духа аустријског грађанског законика, који је он прерадио за наш Грађански Законик!). Окућје је требало замислити и законски разрадити у вези са нашом обичајном задругом, коју је при том, у складној законској целини, требало уједно и заштитити од распада и прилагодити новчаној привреди, Али, присвем том што тако није урађено, у пре-

!) Ево мишљења професора Перића и Аранђеловића о томе:

1. — „Наш Грађански Законик, одбацујући установу породичнога стожера, У!аттрић-а, и допуштајући деобу синова по смрти очевој и слободу располагања њиховим узајамним деловима од стране задругара, напустио је, ваљада из економских обзира, колективну својину и усвојио својину римску, квиритарну (индивидуалну), и ову је тако, кроз Аустријски Грађански Законик основан на римском праву, унео и у српске задруге. Економска индивидуалистичка школа ди Тајз5ег Tfaire laisser passer која је нарочито владала у доба српске кодификације (1844 год.) и којој су се подали и српски кодификатори, није се слагала са колективном својином и са задружним обликом који је спутавло личну иницијативу и био сметња индивидуалном развићу... На тај начин, колективан облик својине у нашој задрузи сударио се је... са индивидуалном римском својином. Кодификатори од 1844 год. нису били начисто са тим да ли да установу задруге задрже у оном стању у коме је она била у народу, или да је укину, па да заведу само облик индивидуалне својине. Отуда оно колебање законодавца у одредбама у задрузи, она нејасност и непотпуност... Хаџић је, на сваки начин, сматрао индивидуални облик својине као савршенији и као саобразнији потребама времена, због