Економист

487

опозицију да их ова својим безобзирним поступцима омета у систематском раду на подизању народне привреде. Међутим, готово су немогуће ни привредне идеје владе и опозиције, њихово схватање о томе у чему је привредна криза, који су њени узроци и какав је план за помагање привредног развитка. Јер, т. зв. инвестиције и стално трчање за страним капиталом још не значи смишљени привредно-политички рад. Наш политичко-партиски живот толико окупира умове наших јавних радника да им не оставља времена за смишљену привредну политику, Сви су привредни поступци, не детаљи једне основне привредне идеје у извођењу, већ резултати тренутних схватања и расположења. Тренугни партиски интерес је ри томе у превази. И том тренутном партиском интересу жртвујемо све, не само сталан и систематски рад на подизању народне привреде, већ и основне друштвене иституције — морал, правна свест, јавна администрација, све је то без идеје водиље, све је то подложно тренутном интересу и расположењу. И наше друштво треба да стоји на принципу индивидуалности — лична слобода, приватна својина, приватна (појединачна) иницијатива и његова одговорност. Основни принпип на коме се западна култура развија од Француске револуције на овамо. Све је ово код нас сведено на голу т. зв. политичку слободу — појединац постоји као грађанин ове земље само у колико то трпе партиски интереси, за њега постоји стварно само одговорност према партији, у колико то траже партиски интереси, Све је остало изиграно,

И цела привредна политика окреће се завитлана партиским интересима. (Она нема свога самосталног циља, својих посеб- · них задатака. И она само живи у колико партиски интереси је условљавају.

Теорија индивидуалне слободе и приватне својине неминовно доводи и до индивидуалне одговорности према себи п према друштву, У колико је индивидуалност јаче развијена у маси појединаца у толико је партиски интерес слабији, Индивидуа тражи шире, основније идеје, објективнију заједнипу. Међутим, код нас, партија убија постепено индивидуу, њену иницијативу, њену одговорност и упућује је па државу.

Начело индивидуалности омогућило и условило је огроман развитак модерне културе — у деветнајестом и двадесетом веку, И на западу, кад се држава баца пуном снагом на социјалну