Жена двадесетога века

58

дочека пропаст у имању; она је већ на муци од самих нових обичаја, који је сваки час збуњују и једе. Њу већ не трпе у реду из кога, је, а не радују јој се ни у оном у који хоће да уђе. Овде она не уме ни да се обуче, ни да иде, ни да седне, ни да говори, нити да. слуша. Она сама види колики је грмаљ у свачем; па се стиди за оно што је, и шта би хтела, да је. Она се стиди и за мужа свога и за себе. Она чак и своју децу скрене с њихова. пута, јер њено искуство њој даје муку а не доноси јој обавештења, и она неће њих да остави да тако наседну. Она мисли да би за њих било понижење кад би се вратила у стање којега дужности могу потпунце вршити, и где би била срећна, јер би ту била на свом месту. Она нема мира докле не учини да јој деца сврше школе и постану мајци башлијери... и Бога ми... избачени!

Не, не! Госпа о којој говорим ја нити крије свога, заната, ни свога стања. Она је сељанка, она је надничарка; и она св тим поноси. Она држи рачуне своје куће као сваки вешт књиговођа. Она зна боље скројити, окрпити, опрати; него њена слушкиња. Она њу учи кувати. Кад дође косидба или жетва, она, узима виле или срп, као и све друге. Она свако своје бравче зна у главу. Њу није страх помусти краву; она управља својим кокоши-

=

| | | |