Жена двадесетога века

57

свима који су позвани да живе под њеном владом; али она још има дужности и сопроћу влосрећника, има дужности које и ми имамо, и још других; јер ће наше доброчинство увек личити на неко размишљање, на неки рачун, и свакад је некако јавно, а женино је доброчинство од срца, и натопљено је сузама. Мајка у породици дужна је, вели се, све своје време, сав свој живот, жртвовати овом мужу и својој деци. Е лепо, она ће им и дати сав свој живот, а што јој времена и срца и преко тога претече, она ће то дати они ма који се злопате. Ми овде понајпре сретамо веру, или вере, о којима свакад треба рачунати кад се ради о друштвеним питањима. Две велике верске силе јесу васпитање и доброчинство. У свакој вери, и у свакој земљи, свештенство се отима, о право да може учити, и о част да може помагати. То је такође укус и позив жена. Свештенство то зна, и за то никад не пропушта узети њих за помоћнице. Оно њих призива, уређује их у регименте, и води их у борбу против незнања, против порока и несреће, помоћу њих чини велико добро, и не пропушта, из тога добра заједнички учињенога, извући користи за свој оделити утицај. Догађа се, то се зна да се и не говори, да се негде прегна у ревности, те се добра дела. претварају у дела пропаганде, или као