Жена двадесетога века

61 лепоту и за доброчинство; али ја не признајем да ко има права узети освећену Фирму сиромаштине па њом покрити сва ова уживања, и кад погледам на све ове сјајне сале, ја помислим на таван који одатле неће добити ни кришке хлеба. Не треба да терамо комедију са љубављу према ближњему; то је недостојно !

У оно време кад сам се ја трудио да поправим станове радницима, један човек с плавим огртачем замоли ме једнога дана, да походим његову спротињеку кућу. Ја одем с њим. То није била страћара. Ту је било у два или три ката за кирију, близу сто породица. „Ових сто породица, вељаше он мени: — биле би без крова да ја ово нисам начинио.“ Он ми описиваше на дуго и нашироко све користи, чистоћу, и здравље, и удобности распореда. Жене што бејаху ту све то потврђиваху и још увећаваху. У тој слози и у свему што виђах, ја опажах нешто што ме узнемираваше. О том сам мислио целу ноћ, и рано у јутру опет одох на врата оној кући, нико ме не знађаше, ни познаваше.

И какву промену застах! Ђубре и прах беху дошли за једну ноћ као неким чудом. И деце беше пуно: и где их јуче бејаше свега двоје, сада их је седморо. Бејаше толико натискано света да се угуше. Како бих се ја