Жена и социјализам
30 ПН Б
дили кажњавани на најосетљивији начин и то по — трбуху. Човек, прича Ливингстон, дође кући да једе, али га једна жена шаље другој и он не добије ништа. Уморан и гладан успуже се у најнасељенијем крају села на једно дрво и објави тужним гласом: „Чујте, чујте! Мислио сам да сам се узео са женама а оне су ми вештице! Ја сам младић и немам ни једне жене! Зар је то право за човека као што сам ја!“
Такве су прилике и у колонији Камеруну а и у осталој западној Африци. Један немачки лекар на лађи, који је проучавао пределе и људе непосредним посматрањем, пише нам ово: „Код многих се племена наследство опредељује по материнском праву. Очинство је без значаја; браћа и сестре су само деца једне мајке. Човек не преноси своје имање на своју децу него на децу својих сестара, дакле на своје сестриће и сестричине као своје најближе крвне сроднике. Поглавар једнога таквог племена рекао ми је рђавим енглеским језиком: „Моје сестре и ја смо крвни сродници, јер смо деца једне исте мајке; моја сестра је опет у крвном сроству са својим сином, према томе њен син је мој наследник и он ће бити, кад ја умрем, краљ мога града (Тоууп).“ „А ваш отац“ упитах. „Ја не знам шта је то „мој отац,“ одговори он. Кад сам му тада поставио питање, има ли он деце, он се ваљао по земљи од смеја и одговорио ми да код њих људи немају деце него само жене,“ к
„Могу Вас уверити,“ пише нам даље наш извештач, »да је наследник краља Беле у Камеруну његов сестрић а не његов син. Такозвана Белина деца, од којих су многа дресирана у немачким варошима, деца сусамо његових жена, чији су оцеви непознати; једно бих донекле могао и ја сматрати за своје.“
Шта би на ове описе из најближе садашњости рекли они што поричу материнско правог Наш је извештач човек отворених очију, који продире у суштину ствари: колико их је таквих међу онима што живе међу овим полудивљим племенимаг Отуда и долазе наопака опи"сивања „неморала“ код оних урођеника.
У извештајима које је царска влада поднела Рајхстагу (сесија 1894./95.) о немачким колонијама налази се