Жена и човек : приповетке

АГНЕЦ БОЖЈИ 133

Неописани сјај обасја одједном Ивана. Прескочивши, три по три, све степенице, он се за тренут нађе у соби у којој је лежала породиља.

— Ево, син, син! — видећи га кликнуше сви, а мајка Марина предаде му у наручја чисто, окупано, здраво мушко дете.

Иван га узе и подиже високо, као да би хтео, «сијајући сав од радости, да га целокупног види.

Мара их из постеље гледаше обоје. Један срећан, блажен осмејак обасјао јој бледо, патничко лице. Она их гледа и осећа, у исто време, како јој се, мало помало, капци очију сами затварају.

И док су други сви били запослени дететом, она је, полако, неопажена, заспала за увек.