Жена и човек : приповетке

4 СИБЕ МИЛИЧИЋ

Јер чим је грех био учињен они га осетише и препадоше се. Одмах им се „отворише“ очи, и, као оно Адам и Ева, одједном видеше: да су „голи“!

Марија је од страха и стида пала у несвест, а Никола се, буквално, ваљао по поду, у грчу плача, осећајући, да је пао у неку мемљиву, мрачну јаму из које се никада више неће моћи ископати.

У таквом стању затекла их је Марта.

Чим је они осетише, полетише јој у сусрет, онако потпуно несрећни, уплакани, са страшном свешћу о своме паду.

Али, и једно и друго, осећаху, да ће их Марта сигурно разумети, да ће им она, сигурно, опростити, пре свакога, пре њих самих и њихових, одједном разбеснелих, савести.

Притрчавши јој, падоше пред њу на колена и, вапијући, као грешници пред кипом Христа, обгрлише јој ноге, и мољаху је за опрост. Надаху се, јадници, да ће, са њеним опростом, за половину лакше моћи подносити тешки терет гриже својих савести, које су, као цело једно брдо што се срушило, затрпале њихове изненађене, трепетне душе.

И нису се преварили: Марта их је разумела. На почетку беше потпуно избезумљена, али, после, полако, са изразом огромног бола, положи самилосно руке на њихове пригнуте главе, као на благослов. Тако је тренутно остала, као у неком заносу; онда, спуштајући се полако међу њих, не могући издржати сву тежину свога тела у лаком спуштању, сруши се, нагло, на колена: и Марија и Никола нађоше се у њеном чврстом загрљају.

На тај начин, прва степеница ка њиховом великом, целокупном опросту, била је пређена. Осташе још безбројне друге, тешке и припете, које су се морале прећи, да би се, поново, могло стићи до оних озарених висина одакле се било пало у једном тренутку слабости и вечитих заблуда плоти.