Жена и човек : приповетке

ЧУДОТВОРНА СЛИКА Ји]

свог обичаја, окренула, да види шта би то могло да значи и шта може бити узрок свему том немиру.

(Међутим Марта оста и даље мирна, удубљена у своје молитве!)

А кад је Марија, окренувши се, са запрепашћењем опазила, да су све очи упрте у њу и одједном срела поглед „човека из Америке“ (којега одмах препозна, јер је био једини странац у цркви), осети, одједном, велику, страшну опасност за себе, па затрепери целим телом и, не знајући ни сама зашто, спусти се одмах на колена, у тајној, подсвесној, жељи, да се сакрије од свих тих страшних очију, које се тако жељезно устремише на њу. Затим, отворивши брзо свој мали молитвеник, поче да чита из њега, али некако расејано, без икаквог схватања, брзо и без смисла, не обазирући се ни најмање на разна малена поглавља одређена за различите делове мисе.

Ипак јој све то беше узалуд.

Она се никако није могла ослободити свог изненадног, страшног осећања непријатности и страха; њој се чинило: да јој је онај неко, својим погледима, забо у леђа два оштра, смртоносна копља, која је приковаше за излизано дрво њихове старе, породичне клупе, а тако јако, да се готово није више могла ни макнути.

Из дубине њене душе дигну се тада један тајни, неразумљиви вапај:

— Боже мој, Боже, ослободи ме!

Али, од чега, од кога, није никако била свесна.

Кад се пак свршила миса, Дон Стипе, љут на понашање народа за време службе, оде сав срдит у сакристију.

Још пре њега почеше да се разилазе и „верници“, али уз још већу вику него за време мисе; особито девојке. Оне гласно разговараху и помињаху непрестано име Марије и Драгутина. (Марија је то на своје уши чула!) А кад беху већ ван цркве, не разиђоше се, према обичају, већ, видећи да се