Жена

26 НЕНА

Зликовац.

Лидо. 2. септембра 1908. Драга моја Маро,

Отац мп је послао твоје ппемо, у коме ми саветујеш, да се и ја што пре удам. Види ти ње! Зар може бити истпна, да ја теби долавпм сваки дан све мања од кад сп се удала, и да ћемо постати тек онда потпуно оно што смо биле, кад сеп ја удам2 Ти вп се сигурно само шалила, кад би оно писала. Та зар може битп ичега, што би могло отуђити нас, које смо чегири године живеле у пансионату као рођене сестрег! То пе може бити; тип си оно написала само зато, да се што пре удам.

Али Маро, добра моја Маро, ја е' никада удават“ н ђу. Ја сам пре неколико дана осуђена, да се никада но утајем. А ево како је то било:

Ја и мама прелазимо сваког јутра у Млетке, да разгледамо знаменитости. Пре некп дан, тачно 28. августа, (јер ја тај дан никада заборавити нећу), бпле смо у Дуждевој палати, да равгледамо слике. Час пред нама, час за нама, ишла су два господина. Не бој се, нисам се пи у једног заљубила, а они у мене још мање. Млађи, (може му бити 30 година), без вумње је сликар. "Го судим не само по његовој дугој коти, него и по његовом разговору. И нехотице сам чула његове примедбе о појединим сликама. Онако може говорити само стручњак.

Кад смо разгледали слике, понуди нас послужптељ да сиђемо доле у некадање страховите тамни п равгледамо их. Мама ппје никако хтела, п љутпла се, што сам се ја,на моју срећу пли несрећу, узјогуппла п хтела по сваку цену доле.

Оно је заиста страховито! Зар може бити, да је она Венеција, у којој владаше онако велпка уметност и култура, у псти мах имала тако страховито тамни. це, у којима је стамањпвала прве и пајзпаменптије људе, само вато. што су се усудили да мисле друкчије од њиховог дужда пли њиховог великог илп малог савета 2!

На крају је мрачни ходник, Кад је послужитељ

п——