Жена

ЖЕНА 85

ле душевне способности остају беспослене. Детиња душа се развија, она тражи посла, њој треба препрека, које ће она да савлада, а ми јој пружамо готову, савршену ствар.

д свих душевних снага најглавнији рад поверен је код деце машти, а она овде, немајући никаква посла, стоји као спутана. Зато подајмо јој посла. Дајмо у дечје руке таке играчке, где ће машта дечја да дода играчкама оно што им не достаје. — Неколико крпица, дрво, шљунак, иловача, то су ствари од којих дете по својој вољи гради палате, госпође, градове, шуме, коње ит. д. Вдравом дечку више вреде кола од обичних дасака, него најлепша и најскупоценија кочија. Девојчици дрво обмотано крпом више вреди од најлепше лутке.

Подајте деци такове играчке и видећете, колико ће озбиљније и са више занимања играти се њима, него готовим играчкама. Слушала сам за једног уметника, да је у свом раном детињству начинио себи виолину (од Мет и упердио на њој неколико жица. Тај му је „инструменат“ био толико драг, да је жалио за њим, кад је добио праву виолину. По себи се разуме, ако вапазимо у деце какву ванредну склоност за какву уметност, да треба да им дајемо ствари које томе одговарају. Један велики писац каже: „Не у нимо ли то, грешимо и према детету и према народу“. Кажу ва једног славног сликара, да је у детињству цедио боје из цвећа и тиме РА Оно своје слике. Али то ву ређи појави; говоримо о обичнима.

Окупоцене играчке су у многом погледу штетне по дечју душу. Не дајући посла души, у деце се ствара осећај незадовољства. Вбог раскоши и пресићености у играчкама, спремамо за живот младе старце п незадовољенике, који ненаучени из детињства па природне радости, неће моћи у обичном животу наћи лепим живот онакав какав је. Па и кад не би било те опасности, била би једна друга. Деца добивајући увек готове ствари, не могу да развију свој самосталан укус, него увек стоје под утицајем других и т ко не постају никад одређени, чврсти карактери.

Јесте ли опавили, како деца брво кваре играчке2