Жена

118 ВЕНА

0) браку, јер у том питању живимо у мрању. (Озбиљно ћеретање). Од непознатог писца.

Имате ли ви, госпођо, при руци дебелу вунену мараму 2 Или где год у близини топлу фурунуг Или можда обоје; Па ако имате, онда послушајте савет мој: увијте се у дебелу мараму, седите крај топле фуруне и онда тек читајте ово моје ћеретање. Иначе се бојим, да би због »студених назора“, које ћете наћи у овом ћеретању, могли озбиљно назепсти и добити катар. Јер ја почињем сад да говорим о љубави.

Ко хоће да говори о браку, мора се на сваком кораку спотаћи о ово друго питање, о питање љубави. Мора говорити или зато, што у неком случају те љубави има, или зато што је нема. 'Го је исто тако, као што морате прво прећи преко басамака, кад хоћете у подрум. Само што јеу подруму мрачно, а на басамцима стрмо. Исто као што јеи у браку мрачно, а на њеним басамцима стрмо.

Ја сам пре неколико десетина година писао у једним новинама низ подлистака под насловом: Шта је то љубав» ИМ равдражио сам противу себе и старо и младо и мушко и женско.

Није ни чудо! Писао сам у тој расправи пакосно, огорчено, са пуно жучи. Писао сам: „Бубав је потаманила толико живота, убила толику срећу, а нема можда никога, коме није прошла кров крви у чији живот она није засекла. И питао сам: Докле ће

о љубави само да се пева, а никад да се пише озПо Докле ће већ, кад је о љубави говор, да воде велику реч само шипарице 2! Тако сам питао, а био онда п сам још приличан — шипарац.

И мало ми је било то. Него сам напао што можда још нико жив није напао; напао сам женску лепоту. Питао сам: Вар је човек уопште леп! Сви ми признајемо, да човек највећма личи оној животињи, која је мимо све друге животиње — најгаднија. Човек највећма личи мајмуну. Описивао сам, како је леп, на