Жена

122 ЖЕНА

на велику жалост свих ваљубљених, пронашао доста сличности између љубави и, да ми опростите, кијавице. Могли би смело поставити правило: Где нема кијавице, нема ни ове наше љубави. То је н пр. код дивљака. Не може се, додуше, казати, да Хетентоти или Вулукаферу никада не замакне око за каквом црном девојком, али да ти људи због љубави постају рђави песници или изгубе апетит, то зацело није. Народи, који су напреднији у кијавици, напреднији су и у љубави. А права чеда љубави су тек они, који требају на недељу по два туцета марама, они чији су живци потресени, они које већ у недељу носе на гробље, чим се у четвртак поболе. А ти они, то смо, с допуштењем, ми. Ваљубљујемо се на први поглед п тада уздишемо, да је већ срамота од суседа, хучемо, и идемо по улицама са полуотвореним устима, изгубљени, као месечари.

Многи ће запитати: Џа шта је то теби криво 2 Сасвим је природно, што дивљак не осећа тако „нежно и вилно“ као културан човек. Идите, молим вас! 'Го што ви називате нежност, очигледна је болест. Тај ваш „светао осећај“ је скров и скроз гровничав. И зар можете замислити обравована човека у онако неприродном стању, у каквом се налазе заљубљени 2 Кад се сете на предмет своје љубави, лупа им срце као у зеца кад се поплаши, пуле им бије 120 пута у минуту; не једу, но пију, будни су а сањају, неки чак пију отрова. Та маните збогом, то је већ срамота!

Вар љубав деце према родитељима и љубав родитеља према деци није светла и чиста, нежна и“ силна, па опет зато није ни изблизу тако буновна.

Људи научени, образовани, чврста духа и ума измену се ва час, те западну у стање, о комо можеш слободно рећи: Збогом, памети! Па зар то није болест2!

Сваки век има својих грозница. Ванимљиво је прелиставати историју, те проучавати, докле беху људи дотерали на почетку средњега века у обожавању бога. Па још у каквој форми 2! Ту не видимо оне здраве, свесне љубави, већ неко буновно, грозничаво стање. Сетимо се само на аскете и пустињаке. Права, овбиљна вера у бога, беше им мало. Ва-