Жена

140

ЖЕНА

Доцне је данас. Почивај мирно, Авети старе неће ти доћ';

Ал' да те начну авети нове, Од тога стрепим и дан и ноћ

Фотељи, свила, ћилими меки,

А дивот књига трепери сјај; Злаћане „вазне“ пуне су цвећа Чега све нема, ти Боже знај!

А иза оног невиног цвећа,

Ко лепа змија царује ту Модерна авет, препуна чара, И к'о још не би ценио њу 2!

Слатка је, слађа од оне торте Са којом нуди матер п кћер;

Па како прича са пуно дражи, Како ли вешто прави хонер“!

Зар ниси чулаг! Та иди, мани, О томе свуда говоре сви! Можда и није, ал тако кажу, (0 том зацело знаш већ и ти!

Јоп мало теја! Дед парче торте! Јуче је Милан био код нае!

И тај ће канда рђаво проћи;

О њему страшан пронове глас.

О бедној Јели ништа не питаш2! Та дед још мало! Та узми де!

Нећу ти касти!... О њој се, драга, На ухо само шану ти сме.

— — Вубићи бели грицк ају торту, А. поред торте грицка у сласт Све што јој вамо до уста дође: ЏПоштење, образ, име и част.