Жена

252

БРЕНА.

Шта је живот, који мора

У вечитом бити мраку,

Који не зна, шта је светлост Не познаје сунца зраку2

Шта је народ без просвете2 Од робља је много гори, Јер теже је ропство душе, Него које тело мори.

За просветом сви народи Данас силно, брзо хите; Просвета је право сунце, Зар га Срби не видите2“

Тако душа бесмртнога Доситеја нама збори; Слушајте је, браћо Срби, Та време је, зора зори.

Слушајте је, јер је само Он за Српство живовао, Ма да није крвцу лио

Ни на бојном пољу пао.

Одреко се и Хопова, Земаљскога свога раја, Да набави Српству среће Из туђега завичаја.

Он је први поч'о писат Тако како Србин збори Пис'о мудро, шта све Србин Да научи и да твори.

Сто година већ је прошло Од како га земља крије, Ал) у српском он народу Још ни данас умро није.

Он умрети никад неће Догод милог Српства траје. Не умиру таки људи; Човек такав бесмртан је.