Жена

966 ЖЊЕНА

а.

У Српској жени.

Љубом те Србин зове, Љубављу теби гове —

Љубав је позив твој. Љубав је мелем у твојој руци,

Љубав су гласа твојега звуци —

Твоја је снага само у њој.

Док она сунцем сјаше У старе мајке наше, Бели је цвето крин: У верне љубе Немање славна Трепташе душа на љубав справна И Свети Сава њен беше син.

Кад кобни данак стиже, Рад славе руку диже На брата брат му љут; У крви док се топљаше жупа, У српској крви Србин се купа Божји је Сава нашао пут.

Кроз сев челичног мача, Кроз бони јаук плача Он диже бели крин: Наслеђе мајке међ браћу сеје Љубављу срца братинска греје Светице Ане Српкиње син.

И славом од тог дана Кућа би обасјана Немање славнога, Зарасле беху на грудма ране Од братске руке кобно задане Снага се српска прибрала сва.

Ал; када лепа Мара

И Вукосава жара

Љубавног згаси грев: Мегдан се кобни подели пусти, Кобнија реч се царска изусти,

Вечеру царску отрова гнев.