Жена

Крајња цел жене. Јаша Томић. | Нови Сад.

Ономад дођох из уредништва „Заставе“ заморен кући. Кад сам ступио на праг, сетих се, да се та кућа већ од 5 месеци претворила у уредништво „Жене“.

За столом седе четири госпође, из места и са стране.

— Да вам кажемо, господине, о чему смо говориле. За 1912. годину изаћи ће велики илустровани календар „Жена“. Што се тиче садржаја...

— Допустуте, госпођо, да Вас прекинем. Излишно је да сипате у пуну боцу. То, што хоћете да ми кажете, већ сам толико пута чуо, да знам на памет.

— Лепо! Али има нешто што не знате. Сад смо баш говориле о слици, која ће красити корице календара.

— А зар и то мора бити 2

— Какав би то био илустровани календар, да нема слике на корицама2 А та слика на корицама требала би да каже све.

— Будите уверени, госпођо, да Ћу ја уживати у тој слици.

— Морам вам казати, да до сад нисмо још измислиле што би било згодно.

= Није ни потребно. Оставите тај посао сликару.

— Али ми томе сликару тек морамо казати шта управо хоћемо. Шта ви мислите: Како би отприлике требала да изгледа та слика 2

— Прво и прво нисам још никада измишљавао слике. А иначе сам се већ толико пута уверио, да се моја не прима.

— Како не прима 2

— Па тако, не прима се. Колико сам пута већ био питан за савет. Замислите, на пример: Дубока ноћ. ја сањам да сам или пешке, или на коњу, или се возим на мору. Одједном чујем да ме неко зове, И жена ми каже: — Слушај и пази! Не могу да спавам. Све једнако мислим, шта да радим у овој