Жена
880 НЕНА
Што нисам умр'о, док ми нису „браћа“ Јоо дивље звери растрзала груд;
Док сањ'о нисам чим се добро враћа: Што нисам умр'о, и сретан и — луд2
Ал' шта би било, да нема тегоба 2 А зар без борбе живот вреди што 2 Живот нам вреди, јер има и гроба, За добро знамо, јер постоји зло.
Зар може јунак да буде без рана2 И ког би вол'о, да су равни сви2 Зар никад ноћи, него само дана; Зар да су људи махом анђели 2
Зар није лепше усред борбе мрети, _ Него у гњилу тромо живети 2
Зар није лепше преко сто врлети,
Нег' глатком стазом само милети 2
Зар би ко пио с онолико сласти Да жедан никад чашу не чека 2
И ко би волго с' онолико страсти, Да на том путу нема препрека 2
У гробном миру, ко би живет' мог'о, Да га не гони судба ћудљива 2
Зар бурно море није лепше многоо, Нег устајана бара смрдљива 2
Подлаци нек: нам растрзају груди, Јер и то неће трајат' довека!
Та да су људи сви одреда људи, Тад не би било права човека.
Добро је тако! Бар сам живот позноо, И његов закон и његову ћуд...
А да сам умрго, пре но сам то дознго, Умр'о бих био сретан, ал' и — луд.