Жена

880 НЕНА

Што нисам умр'о, док ми нису „браћа“ Јоо дивље звери растрзала груд;

Док сањ'о нисам чим се добро враћа: Што нисам умр'о, и сретан и — луд2

Ал' шта би било, да нема тегоба 2 А зар без борбе живот вреди што 2 Живот нам вреди, јер има и гроба, За добро знамо, јер постоји зло.

Зар може јунак да буде без рана2 И ког би вол'о, да су равни сви2 Зар никад ноћи, него само дана; Зар да су људи махом анђели 2

Зар није лепше усред борбе мрети, _ Него у гњилу тромо живети 2

Зар није лепше преко сто врлети,

Нег' глатком стазом само милети 2

Зар би ко пио с онолико сласти Да жедан никад чашу не чека 2

И ко би волго с' онолико страсти, Да на том путу нема препрека 2

У гробном миру, ко би живет' мог'о, Да га не гони судба ћудљива 2

Зар бурно море није лепше многоо, Нег устајана бара смрдљива 2

Подлаци нек: нам растрзају груди, Јер и то неће трајат' довека!

Та да су људи сви одреда људи, Тад не би било права човека.

Добро је тако! Бар сам живот позноо, И његов закон и његову ћуд...

А да сам умрго, пре но сам то дознго, Умр'о бих био сретан, ал' и — луд.