Жена

ГЕНА 351

На понеким местима беху људски лешеви тако нагомилани, да рањени и погинули нису могли падати, него су управо стајали. Најпре су бегале регименте, па онда читаве бригаде. Свака је команда престала п бегао је куд који. Бегало се пуних девет сати. Били су измешани пешаци, коњаници, топџије. Пруски хусари и други коњаници гонили су. Кад наши стигоше до «Лабе, мостови не беху довољни за све бегунце, п тада се хиљадама бегунаца бацише у „Лабу, п колико се тамо удавило, ни броја се не зна...

Наши су се тукли као на Косову. Један наш мајор из Коронинијеве, регименте усред најљуће ватре вапалио чибук, иде в једног краја на други и само соколи: Момци, не напуштајте позиције!... Погоди га

тане посред груди, а он само каже: — Ништа! Не напу штајте позиције! А кад је издисао, зове погледом једног војника и каже му: — Стеване, ако останеш

жив, не било ти просто, ако не одеш мојој жени. И. кажп јој, да је повдрављам и да сам на самрти мислио на њу. Нека нам чува децу и нека их не даје у војничке школе.

Жене слушају те приче, а Огњанка им чита ПИ Од кад она зна читати и држи „Заставу“, ни једна жена не одлави више у крчму да слуша новости, него се све купе код Огњанке.

Полако су долазиле вести о погинулима и несталима. Огњанкин Војин је — нестао. Све се взавило у црно. И оне, којима је стигло да су им њихови погинули, и оне, којима је стигло да су њихови — нестали. Наричу, дају парастосе и даће, да не прође ван обичаја.

Само се Огњанка не завија у црно, не приређује даћу, не држи мужу спомен. Она га чека.

— Јадна друго, бадава га чекаш, — говоре јој жене. — Умро, а нестао, све једно је. Ион је нашао гроб у оном великом гробљу, у Елби. Та ти си највише читала, како је тамо било...

Но Огњанка само врти главом. Нека свака ради шта зна; ја мога Војина чекам. Како бих могла и како бих смела оплакатп и сахранити жива човека. Зар да се врати, па впди да сам га већ и оплакала2!