Жена

880 _ „ВИ ВИ –

или да протумачи какву појаву, он је увек измислио по какву приповетку. Напослетку је поникла у свима народима пословица: Љубав је слепа. Слепа, јер не види куд иде. Али није љубав слепа, слепи смо још ми, јер нисмо у стању да пронађемо њен закон, као ни толике друге законе.

Није свака љубав проткана са оноликом дивљом страсти. Као што није ни свака грозница толико силна, да одувме памет и изавове бунцање. Има умеренија тежња и чежња, што обухвата човека и жену. Њих вуче и ближи наклоност да се виде, да се аближе и буду заједно док их траје. Обувима их неки осећај миља, нека привлачна снага, неки песнички расположај, који не мрси памет.

Извесна наклоност између мушког и женског пола без сумње је већ у нагону. Кад би било на свету једнога човека и једне жене, ствар би била решена. Али овако је могућ шабор. А п магарац кад стоји између више пласти сламе, бираће. Отићи ће бев сумње оном пласту, који му изгледа најпространији или најмириснији.

Рекао сам већ: Наклоност у корист ове или оне особе потицала је бев сумње и код човека као и код животиња ив спољашности. Онажнија и здравија особа била је и лепша, допадљивија. Из здрава тела излавиле су и лешше особине: глас, окретност и друго. То је освајало.

Али и љубав мора да има своју историју, развитак, промену. Што је човек више излазио из животињског круга; што је круг његових потреба и идеала био шири, није могла да одлучује само спољашност. Вдруживање човека и жене бивало је у све савршенијој цели. Да живе ваједно, да оснују своје гнездо, и не само да рађају децу, него да ту децу васпитају. А тоје тешко. Та велика цел живота мора све јаче избијати, превлађивати и потискивати оне тајанствене страсти, које су „слепе“ и не питају ни за што.

Човек ће тражити услове за своје гњевдо. И тражиће свесно оно, што је телесно и душевно способно за брак, за друговање, за рађање и васпитање деце Ко то пма на уму, тај ће у тим способностима