Жена

898 КЕН А

Сада долази оно што је најтеже. Још је болесница у соби. Пита и она и околина: Шта садг Кажем им своје мнење, али онда долазим у неприлику. Тако је исто казао и тај и тај доктор, али онај други је казао сасвим противно, а са њиме се слагао и онај четврти и т. д.

Ко сада од нас десет или дванаест има правог

У леку се сви слажемо. Али начин живота. Једни су у опште забранили да излази из собе, а други то нису одобравали, него су били зато да је 6олесница што више на свежем зраку, да се умерено креће и т. д.

Чудновато изгледа то, да код једне и исте б6олести, која је јасна, и где су сви уверени да је та болест, па се ипак не слажу. И Пелесвица и родитељи њени чуде се томе.

Питају ме, како ја мислим Ја сам безусловно противан затвору у соби, и уверен сам да је слободан, свеж ваздух, светлост, топлота, најбољи услов да неко буде здрав. При том умерен али сталан рад увек са потребним одмором. Чудновато би било, да оно што одржава здравље, да то може шкодити да поремећено здравље поправимо. Зависи у осталом много од тога како је ко однегован.

„Е, па ми смо нашу кћер увек чували од свега,“ рећи ће мати.

„Није то, господине, било чување него претеривање у сваком погледу“ одговари отац. „Кад је била мала, а мати је у топлој соби увије у фланел, доле перје, горе перје, под главом перје, и сирото дете тако се озноји као да је окупано. Тако је то било увек. Гледам другу децу где се играју здрава, румена, а наша Дара не сме на сокак, јер је ветар. Ако кажем

да је пусти, а и дете се иште, мати не да.“ „Пропашће _

нам,“ вели. „Па како она друга деца не пропадну 2“ свађам се ја. „Немој говорити као дете,“ вели мати. „Родитељи њихови имају и више деце, па ако којеи умре, остаће им још, алими имамо само ово једно, а то треба чувати. Тако је то било увек.“ Наша је Дара била као цвет у стакленој башти или јоши горе; јер је онај цвет бар при лепом и топлом вре-