Жена

ЖЕ НА : 469

Како је госпођа Савета хтела да оглупави.“

(Приповетка.)

Била је нешто мало лепша од обичних жена. И нешто је мало више видела и учила; па била и нешто духовитија.

Само сам јој чешће говорио: Драга моја Савета, учен и мудар није свеједно. А могао сам јој то казвати, јер смо били близак род.

Увек је била незадовољна и тужила се на свет. Страшан је тај свет. Низак, пакостан, влобан, неправедан. И само би да шкоди. Па је онда узвикнула: Разумела бих, да ме какав разбојник нападне на путу и одсече ми гркљан. Скинуо би са мене накит и увео би ми новце. Он би имао од тога користи. Али не разумем, кад тај свет хоће свакоме да шкоди, а бег икакве своје користи.

— Па шта ти је, роде, баш тако много нахудио тај страшан свет7

— Не говорим сада о себи и нећу да говорим о себи. Говорим уошште. Баш сам ово дана слушала једну изреку војводе Марка Миљанова. Војвода је шетао парком са једним великим господином. Са обе стране пута беху ископали рупе, у које ће да засаде младо дрвеће. Војвода Марко, занет разговором, није био довољно пажљив и паде у рупу. Онај велшки господин, који је био с њим, слатко се насмејао. А војвода Марко, обузет телесним и душевним болом, узвикнуо је: — Види се, да си прави Србин. Да сам у овој рупи наишао на ћуп дуката, ти би плакао, али бам се овледио и само што нисам скр'ао врат, па, се смејеш. Јесте, такви су људи, а ми смо Срби најгори.

И затим као увек, почела, је да се тужи: Тешко свакоме ко има памети и има срца. Тај живи у овоме свету као у. паклу. А благо глупацима и људима без срца, њима је свеједно; они ништа не осећају.

— Слушај, рекох. Узмимо да је свет данас доиста страшан. Но баш вато, што си паметна, мораш гледати да се измириш с тим светом.

— А како ћу да се измирим с оним, што је страшно 2!