Жена

ЖЕНА | 411

Али вар да проводимо век свој у кукању, што данас још не може да буде друкчије2 Ми идемо напред, треба да идемо напред, али кад данас нисмо даље него што смо, и није било могуће да дођемо даље него што емо, не треба вечито плакати због тога.

— А није него да се радујемо што се налазимо у овој брљи! — каже она.

— Да видиш,и то зависи од схватања. Има људи, који роптају, што чак и на ружи има трња. А има људи, који кажу: Баш је то красно, што чак и на трњу — цветају руже.

— Па то и јесте о чему говорим. Да могу мало да оглупавим, све би било друкчије. Онда бих сеи ја радовала, што на ружама има трња, које боде. И што чак и онда кад омиришеш цвет, можеш да раскрвавиш нос.

Госпођа Савета и ја говорили смо врло често у овом правцу. Но лане, на почетку лета, позвала ме је да дођем. Пре тога нисам јој био већ неколико недеља. У то време ишла је она сваке године у какво светеко купатило, па сам мислио: И опет се некуда спрема и хоће да ме моли, да јој ва то време обиђем кад год њену економију.

Када сам дошао, била је мало мргодна, и ћутала је.

— Сигурно спремаш се у купатило — питам је.

— А шта ћу тамо2

— Па оно што си и до сад радила.

— Мрви ме. Мрзи ме да гледам оне болесне, а _ још више да гледам оне здраве. Јер већина здравих ивмишљавају да су болесни, а већина болесних претварају се, да су здрави. Мрви ме да гледам и оне шуме, где су дрвећа засађена у реду, по ленпру. Изгледају ми као војници кад их командују у ред. Све је удешено и дотерано, па и природа. И птице тамо не певају као другде... Уосталом имам друга посла.

— Надам се, да тај посао није одвише напрезан.

— Сад ћеш чути. Не могу више овако да живим. Догрдило ми је.

— Врло добро! Ја сам се увек чудио што си и до сад овако живела. Хоћеш ли да се удаш7

— А вашто да се удамр — пита ме,