Жена

462 | ЖЕНА

неискусну, младу матер, па јој толико пуне уши својим саветима, да она врло често, а нарочито онда, ако дојење испочетка врло тешко иде, попушта „паметнијима“ од себе. Од силне сугестије, да је она неспособна за дојење и да ће то шкодити њеном здрављу, поверује и сама, да је дојење за њу једна немогућа ствар и прибегава вештачком храњењу, које за дете врло често значи управо пропаст.

Гба Јела: Да ми је толико кућа на пијаци, колико знам деце, која су вештачки отхрањена, могла би се такмачити с Гецом.

Доктор: Дабогме. И те ваше куће не би можда све ни стале на пијаци. Видите, госпођо, после оног првог узрока, после оскудице чврсте воље, ово друго је такођер један од главних узрока, зашто многе матере не доје. Све оне, наиме као и ви, верују, да је вештачко жхрањење исто тако добро, као им дојење. А то не стоји. Истина је, да је наука до сада већ много учинила, да се вештачко храњење усаврши, али публика претерује у оцени тога храњења. Ви жене, наравно, чујете само о повољним резултатима. Када вам нека комшиница или пријатељица прича, како је своје дете одхранила овим или оним брашном, и како се то дете угојило и развило, ви верујете у то, али немате ни појма, колико је деце од истог тог брашна пропало, јер вам о томе нико ништа не прича. А да су сва та деца сисала мајчино млеко, са малим изузетком сва би остала у животу. Статистика (И опет статистика, госпођо!) казује, да 10—25 пута више вештачки храњене деце пропада у првој години живота, него ли деце, која су сисала.

Сваки лечник, свака искусна мати потврдиће вам познату чињеницу, да се деца на сиси много ређе разболевају, него вештачки храњена деца и да деца па сиси и када се разболе, много лакше преболе, него она друга. Свака дакле мати, која може да доји своје дете, а не чини то због тога, што држи да ће га моћи и вештачки одхранити, шкоди тиме здрављу свога детета и доводи му живот у опасност,