Жена

534 у ЕВРА

зати. Чим се обучете и попијете кафу, отићп ћете ес њиме:

Девојчице су се ва тили час обукле, попиле

кафу п с ујаком одоше у једну шупу, која је била у страну, где је овца лежала. Марија и Јелена толико су се журиле, да су готово трчале; ујак их опомену, да лакше пду. Али Јелена није могла да се умерп, све је пшла напред, док су ујак п Марија заостали за њом у разговору.

„Двострука, је несрећа с овцом“, рече ујка, „она је била сјагна, носила је јагањце у себи“. Марија га погледа пренеражено, а ујак продужи: „Ти-бе вигурно сећаш, шта сам ти о Дијаниним штенцима говорпо, где бу се налавили пре но што ву се оштенили. Мали јагањци у овци требали су тек кров неколико недеља да се ојагње, а сад су јадни малп морали да угину са својом несрећном матером.“

о је ужасно“, рече Марија, па онда упита колико младих има п какви су. Била су два мала, лепа јагњета. Ујак је желео да их Марија види, те да узвмогне имати тачан појам о томе, како су малп пи немоћни сви младунци и деца пре но што се роде, и како је врло потребно да дуго и дуго остану под заштитом и негом своје матере.

Јелена стајаше код врата од шупе, која су била вакључана. После неколико тренутака стигне и ујак са Маријом. Он отвори врата, тамо лежаше лепа, овца са црним увом. Деца су је добро познавала. Поред овце беху на једној дасци оба мала јагњета, свако за себе склупчано, ноге су им биле у напред згрчене, леђа савијена, а главе између предњих ногу.

„ШТО су тако вгрчени“, упита Марија, а ујак јој објасни да друкчије не би имали места у матебе утроби.

то види и танку кожицу, која их је дрвијрана као некаква кесица, док су у материној утроби лежали.“

Јелена није толико ни слушала шта је ујак старијој сестри говорио. Њу су више занимали јагањци, она је посматрала и испитивала, да ли и они имају где год прне белеге. Увгред упита: „Од куда су ти мали јагањциг“; а ујак јој одговори, да су то младунци