Жена

536 > ЋЕ НА

Воћњак је сасвим друкчије изгледао но у пролеће, кад су девојке дошле. Јабуке и трешње биле су тада у потпуном цвету, а сад је цветове заменио плод. Јабуке, дабогме, не беху сасвим вреле, али су их деца ипак јела, биле су добре, само им је семе било још бело. Марија је питала, да ли би то семе никло кад би га посадиди.

На то јој рече ујак: „Сигурно да не би изникло. Ти видиш, да су семке још незреле — још нису црне. Опште је правило у природи, да биљке, њихово семе и уопште сва жива бића, морају бити довољно

· врела пре но што би неком могла дати нова живота,“

Трешње су биле готово сасвим црвене, али нису биле потпуно зреле и слатке. Ујна обећа деци, да ће им послати трешања п јабука кад савру. Пошто су попили кафу, остала су деца с ујаком на веранди, а ујна је отишла да још што шта донесе за доручак. „Гле, какво огромно јато ласта облеће око велике брезе“, повиче на једанпут Јелена. И збиља, то беху ласте, које су кружиле око дрвета, а још више их се спустило у лиснат овршак високе брезе. И Марију је ова појава задивила.

Ујак погледа на дрво, па рече: „А знате ли, децо, зашто се ласте овде у тако великој гомили скупљају 2“

То деца нису знала, а ујак их поучи: „У пролеће долазе ласте као постале птице селице са југа овамо на северу наше лепе шуме, где је тако дивно и сјајно лето. „Ласте долаве овамо, — ја сам Марији већ причао, да је то њихов свадбени пут, — долазе да граде гњезда, носе јаја, подижу своје младунце и сваки пар свија овде своју кућицу са пуно воље; обасипа своју породицу с нежношћу и брижљивошћу, а на све ово их потстиче осећај љубави. Сад су родитељи не само птичиће излегли, већ су их и подигли и научили свему што им је потребно ва живот. Сад воде оне своје младе у далеки свет, где свако има да окуша своју срећу како уме и зна. Оне опет одлазе од нас због јесење и зимске студи, а целог пролећа и лета давале су нам својим миловвучним цвркутањем и мелодичном песмом неизвештачен израв