Жена

Она се брани: Остави, мани

Ал му у руци тек трње оста, Са руже лишће отпаде доле — ветар је дуво.

Кад једне ноћи шкринуше врата, Он спази сенку. Ох, Лело, где сиг! Што шкрипе врата2 Шта се то деси

— ветар је дуво.

За сенком |јурну, ал не помаже, Он сенку тражи, и њега траже... Док једног дана стигоше гласи: Избацили га мутни таласи

— ветар је дуво.

Шта је све Лела после поднела 2!

Себе је клела и сенку клела,

И клела живот и клела време:

_Тонико не чу сред „ноћинеме“ — ветар је дуво.

Ни Боровима. '

Кад покрије зима белим огртачем Свако мило место у баштици мојој, А сурови ветар сасуши све цвеће И покида лишће у љутини својој, Дувајући бесно;

И кад место сунца, штоугрејаше топло, Тешка, сива магла обавије поља, И умукне песма веселих славуја И процвили тужно усамљена доља За минулом срећом:

Ви ћете и онда, о, борови мили, Не плашећ' се ветра, мећаве и буре, Стајати, к'о увек, гордо и без страха, Док над вама тешки облаци се јуре, Уз јеку громова.

јер у вама нема страха за животом: