Жена

ВВЈЕ НА 621

како су ватром пострадали, чиме је само себе оптуживала. Истина је, да је та борба једна од битних услова за данашњи опстанак, али она не може и не сме бити препрека у бризи око васпитања деце. Не тражи се ни од једне матере, да све своје време утроши на лицкање деце; не тражи се, да их она непрестано облачи, чисти, мије и дотерује; јер је за то довољна само њена упута, довољно је њено око, њена реч, када се деца већ свикну, да сама собом владају. Тиме ће се постићи и то, да деца постану и вредни испомогачи у кући родитељима својима.

— Устани, Радоване!

Он је устао, наеривши јадник главу, не би ли боље видео на оно друго око.

— Гледајте га само! — рекнем матери његовој са пуно сажаљења.

Она га је гледала и јамачно је уочила, да је њено дете, осим све деце, најупадније, те није ни чудо, што јој се у очима појавише сузе. Друга су деца чиста и уредна, а њезино одрпано, неуредно, краставо и крмељиво.

— Ако и даље траје тако, рђаво ће проћи... — рекох јој са забринутом озбиљношћу. И заиста, да га очима својима није видела међу осталом децом, не би никада уочила, да је њено дете, усљед неуредности, најупадније од све друге деце. Најлакше се види, колико је нечисто рубље прљаво, када се са чистим измеша. Без оклевања одвела је Радована кући с намером, да га после лечнику води. А при растанку приметио сам, да ме је хтела нешто питати, али као да се није усудила.

Био сам у велико децу распустио, но после тога као и обично, долазио сам у школу, да обиђем оне, који због даљине остају у школи на ручку. Наишао сам у згодан тренутак, баш онда, када је децу питала оно, што је јамачно и мене хтела питати, када је одлазила. Она није могла равнодушно отрпети, а да не зна зашто њезино дете само седи у скамији. Питала је децу, не примећујући мене.