Жена

730 КЕ РБА

Па полако, кад госпођа спава, Из свог двора Марко се спасава. Треба хтети, треба само смети, Скида чизме, да га не осети, Заборави и свог буздована,

Само тражи шарца од мегдана, Па му шапће на ухо све тише: Само сад још, па ма никад више! Скочи шарац, прашина се дигла, Ни стрела га не би више стигла.

Кад ујутру из слаткога санка, Пробуди се госпођа Иванка, Нешто празно на очи јој слеће, Чини јој се добро бити неће. Трља очи, да како не дрема; Ту су чизме, али Марка нема, Нема Марка, залуд га је звала, — У Турке га силног отерала.

оу СРПСКИ НАРОД О ЖЕНАМА.

Ђевојке су ископ, али и част кући. Јер кућу затиру својом удајом, али с њима стеку пријатеља, којима се човек ДИЧИ.

ЕУ ж ж Ђевојке расту ка и зла трава. = > ж Кад ти ђевојку просим, љубав ти носим. ж ж ж Нема женства без чоества. Тешко жени без чоека,

ај ТУЂЕ МИСЛИ.

Крпеж је сиротињска мајка.

Нејачица правду губи.