Жена

154 ВЕНА

Ми нисмо многу мудрост учили, Ал кад смо ноћу звезде гледали, Те су нам звезде увек шаптале Да има неког вишег над нама. Нама је звезда пут показала,

Да верујемо рођај Исусов,

И ми смо ишли да га видимо, Даривасмо га још у повоју,

И запевасмо песму захвалну:

Сви поје: „Слава во вишњих богу пита.

Ирод: А ја сам сенка моћног Ирода, Који је био царски намесник. Када сам довн'о да се роди Спас Васколикога рода људскога,

То мени силном није годило.

И када нисам мого дознати,

Које је дете било небеско,

Сву децу редом дадох пок1тати. На душу моју паде силна крв,

И паде клетва свију векова.

Али баш Христа мач не погоди, У Мисир с њиме мајка побежг. Био сам махнит, онда нисам знао, Да божју мис'о не мож' убити, КУо што и сунце не молу уставпт' С петока-да се оно не роди... Моје је пме данас проклето.

Амђео: Христов је био роду људскоме И Бог и човек, па и учптељ: Учио људе да су једнаки,

Учио љубит свога ближњега; Учпо бедне да пе малакшу, Нити да силни буду поносни. Учпо шта је правда, истина, Учио како треба прашталтп,

Јер има Бога, душе, вечности Па нек је слава Богу великом И нек је слава дану данашњем!