Жена
42 ЈЕ ГА
Док сам био ђувегија, догодио саз незграпан случај. Управо, ја сам био незграпан. У моје невесте била врло скупоцена лепеза од слонове кости, на којој беше насликана слика доста знаменитог сликара. Док сам се удварао, дочепам се лепеве са стола и играо сам се њоме. Могао ју је човек савијати као трску. У току говора, почео сам да доказујем нешто, може бити и са сувише ватре, и лепеза се у мојим рукама сломи на равно 24 комада.
Почео сам скоро уплашено да се извињавам: Сто пута молим да ми опростите, видим да сам не аграпнији и од онога слона, из чијих су костију направили ову дивну ствар.
Док сам се ја вајкао, она се расрдила: — Али, молим Вас, маленкост. Не вреди о том ни говорити. И само што није изјавила, да јој је необично мпло, што јој се догодила срећа да јој пребијем лелезу.
Равно пети дан после венчања, се'имо после ручка и разговарамо. Ја сам и опет нешто доказивао, па размахнуо руком и оборио шољу црне кафе по белом чаршаву.
Помало сам очекивао, да ме и опет похвали, или бар да каже, да ние ништа страшно, када се моје луче намргоди и доста строго изусти: Баш си прасе!
— Е, види шкорпије! А што ти мени, сотоно, ниси показала твоју златну нарав, када сам оно саломио лепезу, него садг
Долазе ситнице и долазе крупнице. Прво видиш, да „злаћано луче“ није златно, па ма је с које стране вагледао, па онда се увериш, да она уопште није луче, које само г,че. А она се уверава, да њен идол све јаче личи на медведа, и да уопште није ни дај боже онај човек, какав је био пре, или боље рећи како га је она вамишљала. Са обе странв све јаче искачу онз неискрености, које су постојале пре брака.
Мало по мало, он је већ види у папучамз, а она, њега у „шлафроку“ телесном и душевном. Та наравно! И докле ће већ једно поред другог да се аче и пренемажу.
Како не могу да остану оне вереничке неискре.