Жена

Питах момка и девојку. Значајно се погледали, Па ми веле: Кад порасту Неће више бити „мали“. Па ће онда и то знати, |. Због чега нам цвеће цвати, _ Па ће знати, да се може И у миљу уздрхтати. =. — У девојке ружа била, У момка се загледала, Па кад ружа доле пала, Нит је видла, нит је знала.

Тад сам пит'о ружу белу: Знали шта су деца мала» Ал' то ружа није знала, Нег је само. мирисала.

А тај мирис одведе ме

До листова зеленила —

А на листу најмањему Капља росе треперила.

И та роса говорила:

Шта је дете Кап у свету, Јоо кап росе на дрвету,

А ја сам му сестра мила... Све те капље сунце. мами, У облак их горе диже,

Те капљице дизаће се Плавом небу све то ближе. Зацрниће капље светле, Затутњиће сред висина,

И бујица скршиће се Сред долина и низина. Бујицу ће тад: да створи, . Што се данас роса зове, Порушиће. поломиће, Ове силне бедемове: Што не даду дисат грудма, Што нам данас живот стежу, Што данаске бедним људма Руке, ноге, душу вежу.

%