Жена

БРЕНА 108

Злостављање болесника из најбоље намере.

Није лако понашати се као што треба ни према здравима, а како ли тек наспрам болесника. И о овом питању требало би што чешће писати. Нас су учили у школи, да је то „дело милости“ болне похађати. И право је да их не заборавимо, да им се на невољи нађемо, али није право, да злостављамо болесника, иако у најбољој намери.

Ово заостављање болесника бива понајвише канда баш код нас Срба. А све из велике душевности. Но када би се срачунало, да ли је више зла учињено у свету у доброј намери или у злој намери, тешко је рећи где би претегло. Није доста бити само душеван, него треба бити и паметно душеван.

Било је времена када није било толико познато: у каквој огромној мери штетно утиче рђав зрак у соби на болесника, и тада се још могло опростити кад и родови, неродови и познати и непознати поврве болеснику и напуне му собу и покваре му зрак, дакле оно, што је од највеће важности по његово оздрављење. Код нас веома многи још увек схваћају, да је са гледишта душевности слободно посетити болесника, и као што је слободно свакоме убити зеца, тако је свакоме слободно посетити болесника.

У страном свету је обичај, да се само распитују за болесника у предсобљу, оставе посетницу или упишу име своје у књизи, да су били. У згодном времену домаћи после кажу болеснику, да је био и распитао се за њега овај и онај и да су га поздравили. То је онда њему мило. А како је код нас на највише места2г Ми хоћемо унутра, да видимо својим очима како му је, и да га поутешимо и препоручимо му и какав лек. Кажу, да то болеснику годи. Може и бити да му годи, и заиста има коме годи, али му ипак шкоди. Не сме болесник чинити све шта му годи ни у јелу нити у устајању из постеље, па ни у ствари посете и разговора.