Жена

160 ЖЕНА

по мало па дође и најнесретнији дан у моме животу. Мати ми се опасно разболела и сви смо Ввидели, да нема наде. Једнога дана био јеу њеној соби брат њен, ујак мој, кад: ме дозваше унутра. Мати ме је питала: шта ће да буде самном 2 Бог јој је век доста одржао, и да је било у реду као код других, она би ме давно збринула. Ако се нисам мислила удавати, могла сам нешто свршити, изабрати себи какав позив, а шта ће да буде сад Ујак ме неће одбацити; у његовој кући наћи ћу увек заклона, али и он је већ стар, и ко зна докле ће и он живети. Мати је говорила да би мирно умрла, кад би била моја ствар изведена начисто,и да она не може мирно умрети ако се то не догоди.

ја сам се гушила у сузама, а ујак је одлучно изјавио да хоће да га зове; он је дужан да дође да рашчисти ствар и да сирота мати, ако јој је већ суђено, може мирно умрети.

И он већ узе шешир да иде. ја сам вриснула, скочим од постеље моје матере, где сам клечала и препречила ујаку пут: — Не могу да дозволим таку сцену, волијем да умрем, нека ме тај човек и мрзи, под таким притиском он би морао казати да хоће самном одмах да се венча, а то би било недостојно. Тако још ни једну девојку нису никоме натуривали, па не треба ни мене. Он ме није просио, а ја нећу да ми просимо њега

— Па зашто те је подсео толико година2 питао је ујак. Ако је болестан, ако можда има какве нерашчишћене одношаје који му прече женидбу, био је дужан да се друкче понаша. ја сам грчевито плакала, врискала и тражила да оставимо човека на миру, да ме не натурују никоме, и мати моја као увек, учинила ми јеи овога пута по вољи. Последњи пут....

Издахнула је још онога вечера. Када сам ј0] љубила руке и слушала њене последње речи, видела сам како ме престрављена гледа, покушава да затресе главом и промуца: — Тако не ради поштен човек!

Када смо сахранили моју добру матер, пресе-