Жена

ВЕНА 181

Ту' застаде, јер ветрина шушти, Из облака силна киша пљушти, Те је јадан до коже покис:о, Ал) му и сад та не дође мис:о Да се брже своме гнезду врне, Него даље он хоће да прне. Чим се мало небо разведрило, Голуб своје раширио крило,

Па у лету њиву угледао

Пуну жита, покрај које стао Голуб један као да га чека, Чини му се тако издалека. Слети њему. Али ево јада! Клопка беше — ухваћен је сада. Из те клопке пружиле се жице, Те стегоше путнику ножице. Хеј, како ће сада да се спасе, Кад од страха чисто не зна за се Ал' на срећу беше жица стара, Захрђана — ал' тек ноге пара. Трза голуб кљуном и крилима, Напреже се са силама свима

Да се спасе од зла тог великог, Сам се мучи, уз њег нема никог. Пуче жица — он се ослободи, У вис прну куд га жеља води. Ал' ту опет опасност му прети; Јастреб страшни на њега полети За облаком што се беше скрио, Те голуба отуд уочио.

Устреми се — баш да га ухвати, Голуб не зна ни летет, ни стати, Од ужаса сав се укочио

А главицу на груди спустио.

Кад зашуште опет горе крила, Као да је нека већа сила.

И спушта се грдна орлушина Долазећи с највиших планина, На јастреба канџама напао,

И кљуном га ударати стао.

Док су бојак ово двоје били,