Жена

ВЕНА 1

Књижевност и уметност.

Вељко Петровић: Родољубиве песме. Београд. 1912, Нова штампарија Саве Раденковића и брата. Цена ! динар.

Ретко је пред српском књигом ишла толика препорука и реклама као пред овом. Једино је можда реклама била већа, када су пријатељи Станоја Станојевића уз зурле и добоше оглашавали његову историју српскога народа. После оноликог разочарања са оном историјом, право да кажемо мало смо стрепили од ових песама. Још у септембру месецу читали смо у једном овостраном листу чланак, како ћемо у овим песмама наћи дефинисане нове идеје водиље, модерне српске тежње, које треба да приведу наш народ већој будућности. Читали смо како је Скерлић прогласио господина Вељка Петровића — с Милетом Јакшићем — најбољим пе-

сником данашње војводине. И онда је писац онога чланка захвалио се песнику, „који своју величину не одаје тиме што

бежи из друштва своје браће, што би их презирао, него који хоће да буде велик ту, међу нама, само великим својим срцем и његовим дејством на трома наша срца.“ Писац је још прогласио појезију г. Вељка Петровића као силу, која може много да учини за „формирање духова“. А пропагисати за те песме сматра „као дело наше просветне политике“.

... И дођоше нам до руке и те песме. Да видимо пре свега само неке стихове. Прва је песма „Међу боровима у равници“. Тамо има и ових стихова:

„Ој, друже звани са родних гора. понеси роду плач наш и вест: Трне нам нада, да ће вам ора куцнути икад. Мрети се мора. Сможди нам срца туђинска пест!

И реци да нам поносне круне отровног црва подгриза рој,

да, некад снажно, корење труне; западни вијор кад једном груне, збрисаће овај јуначки сој.“

Као што се види, у овој песми обхрвала је песника крајња малодушност:

Западни ветар кад једном груне, Збрисаће овај јуначки сој.