Жена

ВЕНА _ 841

Круна: Него, господине Бркићу, доста су се већ и та деца бебукала. Зар не мислите, да деца треба да иду у школу 2

Мита: Оставите ви то, госпођо, мени. Ја сам овде кум и господар. Кад прође деведесет и шест сати, ја Ћу написати деци сведоџбу, да су билиу сватови, и да на заповест кумову нису могли доћи у школу. Такву сведоџбу мора уважити њихов професор, њихов директор и патронат, патријарх и свака жива душа, јер кум није дугме!

Јела: Забога Мито, несретни Мито, пуштај госте кући, доста им је!

Мита (погледом и покретом сукне на њу, а она устрављена одлети неколико корачаји натраг. Знам ја шта ви хоћете! Има вас ту читава клика из женске читаонице, а после подне је сигурно одбор; хтеле би малоу одбор, да се договарате, како ћете да приредите читаоничку забаву, и како ћете на њој да исмевате нас мушке. Нећете, роде мој, док сам ја кум! Пиши и јави: док не прође деведесет и шест сати, не може се искупити одбор женске читаонице. Тачка!... Него сад хајде, децо, опет мало: ду-ду-ду! Сад ја да будем гајде, а ви певајте. (Дудуче.

Јован и Милан (певају заједно:)

У мог дике пенџер преко пута. Видим дику кад у кревет леже, Видим зором кад мараму веже, Могу знати кад се на ме једи: Кад се једи у лицу пребледи,

На мој пенџер неће ни да гледи. Девојчице, ти се много мала,

Ал ти мајка чудну силу дала:

Ко те види заболи га глава,

Ког погледаш, тог не лечи трава.

Чујеш, нано молим тебе лепо, Немој мене удавати слепо,

Не лаком се па не тражи блага, Тражиш блага па ћеш наћи врага; Већ ме подај, ког ја добро знадем; Ког ја знадем а вољу имадем. Чујеш дико што ћу те молити.

Немој дико за мном говорити, Доћ' ће време па ћеш ме молити,