Жена

854 РЕЈА

Коначно је вриједан спомена пазражај искуства, да модерни индивпдуалпзам није истовјетан са безобвпрним егопзмом. Она показује, да човјек новога доба презире науку о пожртвовности, али вато сам ужиже пламен жртви, ак» внаде, да ће то бити жртва новој генерацији.

Толико Елен Кејова — ја сам превела један мали одломак па те књиге — п то онај у којем ауторица расправља о том душевном процесу жене — који је до сада скоро необрађен — а који у данашњем животу игра важну улогу.

Јунакања романа „Пламен жртве“ — доживљава своје последње дане на мору — након што се добровољно одијелила, болести ради — од љубљења мушкараца. Ту упознаје дваје младе лјевојке умјетпице, од којих једна треба да склопи брак са својим другом алпкаром и двогодтшњим пријатељем а да га она одиста не љубп. Она се на то одлучује зато, јер он њу љуби и што би јој било тешко пагубити такова пријатеља. —

Нипјансе којпма је ауторпца проткала индпвидуалдност женске душе, тако су истанчане, да им се не може рећи да имаду рђаве тенденције. Она је са хуманог гледишта, предувела, спојптп љубав п брак, осјећаје п дужности. Она не стоји на становишту оне већине хуманих учењака, који још данас вадају жени само брачне дужности у обожавању мужа и дужностима материнства, не увимајућ у обзир и пндивидуалност женске душе п срца, која тек у браку себе сповнаје онако, како је то мужу било слободно прије брака, Она не остаје на том становишту, да је брок едпа апсолутна дужност ва човјечанство. Она држи ва нужно, да се дужност брака споји са чистим несебичним овјећајима срца, са светим чувством љубави. Опа то чуветво п брани, п тому чуветву доноси свој: „Пламен жртве“. -

Висби 5. аугуста 1902.

И сама сам неке скептичне п замишљене при-

ЈА завео