Жена

464 ЋЕ НА

су главни узроци, што се у тетка Милици нису развили они песнички осећаји, какови би требали да су се развили. Онде где треба да буде самостална, видимо је у потпуном сјају, н. пр. у песми своме родном месту „Буковцу“ види се јасно, да влада потпуно српским језиком, српским ритмом, а тако исто и у песми „На гробу своје матере Јелисавете“, овде јој строгост и цензура очева није могла скучити одисај њене чисте душе.

Из овога се може јасно видети, да је покојна тетка Велила у доба своје младости, дакле у доба најбујније маште била скучавана тадањим предрасудама у нашем народу, но ово није било само код ње, ова строгост очева протезала се и на синове деда Авине, јер најстарији син деда Авин Светозар поред својих способности није могао да се у својој младости развија по својој вољи, тек са одласком на велике школе у Пожун и Беч почиње он слободније да мисли, почиње да критикује дотадањи живот у кући свога оца, уноси у очеву кућу новије назоре, упливише на своју сестру да се отресе шишатовачке харфе, уводи је у коло омладине. Кућа деда Авина у Врднику била је тада средиште, где се скупљала омладина, а са доласком у додир будила се и бујност у тетка Велили.

сад долази бурна 1848, и 1849. година. На површину избијају нови појмови, износи се потреба народног препорођаја, кидају се ропски ланци. Све ово упливисало је силно на њу, она се отреса оних старих традиција: „да девојку ни сунце ван куће не сме видети“, те по примеру Косовке девојке преврће по разбоју мртве јунаке, оплакује на гробу војводу српског, са гитаром у руци пролази бојна поља, храбри борце песмом на истрајну борбу.

Ја нећу да се упуштам у оцењивање њених песама, то остављам позватим критичарима, али овде морам навести мишљење о њој мог оца Светозара а њеног брата. Ова оцена била је после њене смрти: „да пок. Велилу штета је што се није раније упознала са новијим правцем у песништву нашем,

овако се изгубила у мешавини, но томе је у глав-