Жена

пена 659

живот не угаси и кад кандило живота прети да утрне, он увек досипа зејтина и пламен наново ОЖИВИ.

Опасна је то болест, ал ту опасност увиђа и околина његова; па се бране и у огромној већини случајева и одбране.

Често сам сретао и разговарао са људима, о којима сам сигурно знао да неће ни годину дана живети. Кад их запитам како им је, они се насмеше и редовно кажу, како им је добро. Сваки поред тога наведе и по коју непријатност, али у главном је добро.

једноме је све добро само нема апетита, други се опет ноћу зноји, трећи осећа да не може „баш“ толико да ради као пре, јер малакше, четвртог боле ноге и руке, по гдекоја женска тужи се да је изгубила свој цвет у невреме а нема узрока, и тако бих вам могао ређати ваздан њихове тужбе, које су врло разнолике, а свима је узрок туберкулоза, јектика. Али у једном су сви једнаки. Запи-

тајте њихову околицу какви су, па ће вам сви без разлике казати, како су једовити, пргави, ништа им није право и за сваку ситницу дођу у јарост и ватру. И чуде се од куд то.

Хајде кад је неко болестан па га што боли, онда је разумљиво да му није ни до чега, али ето они су „здрави“, а горопадни да их Бог сачува.

Сироти болесници и јадна њихова околина!

Таком болеснику кад неко и каже да иде лекару и да га због тих „ситница“ упита за савет, он се одмах разгоропади, јер он „неће“ да је 6олестан. Вара и себе и околину. А да погледа у огледало и да види своје лице у оном тренутку кад каже да је здрав и да му је добро, он би се уплашио. Онај његов осмејак више личи на лице, које хоће да се заплаче, очи му лутају са предмета на предмет, не гледа човеку у лице, као да се осећа

да не говори истину и као да се стиди своје лажи. Не воли да говори дуго о свом стању и одмах скреће