Жена

670 | ВЕНА _—

Аустријски „Црвени Крст“ смештен је у оделењу за туберкулозне. Ово је сасвим нова зграда, још неупотребљена. Врло је лепа и најмодерније удешена болница са 50 кревета. У њој леже 20 Турака, већином официра. Болничарску службу врше пет милосрдних сестара из Засге-Соецг (светог срца) из Беча, које су. јако извеџбане око опхађања са болесницима. Врло су благе и пријатне појаве. По нека разуме српски и може да се споразуме са Србима-рањеницима. Лекари су Др. Фибер и Др. Гринвалд. А имају и шест болничара. Од српских дама као болничарке налазе се : Гђа Мара Клидес, Наталија Поповић Олга Ристић, Јулка Бајлони, Мица Павловић и Ружа Поповић, Гђа Олга Ристић била је тако добра и провела ме је кроз сва оделења Ту леже већином рањеници са Новог Пазара из Х. ХК и ХП, пука армије генерала Живковића. Рањеници су нам причали, да су по 2 и 3 дана рањени лежали, док су их нашли и покупили, једном се ноге и руке укочиле од зиме и кад су га донели на прво превијалиште дуго је требало, док је могао мицати прстима. Рањен је у груди, али му рана није тешка, преболеће; али ће му остати реома у ногама и рукама, тако му је лекар казао. Ја га теших, како ће га послати у бању и муке ће се те опростити. „Ићи ћу ја и сам, могу хвала Богу, само да се од ране предигнем“. Сви су једнодушно хвалили болничарке са првог превијалишта. Чак су неколико њих већ написали карте, да се јаве како су стигли и да се сестри болничарки захвале. „Баш нас је сестрински неговала“ рекоше. То беше Надежда Петровићева, а име њезине другарице-болничарке не знадоше ми казати, и она их је исто тако са пуно пожртвовања неговала. На рукама Надежде Петровићеве издануо је и тешко рањени Радослав Никетић, капетан. Она га је до вечне куће испратила и гроб му цвећем окитила.

У разговору са рањеницима окренем се на другу страну, куда ми прстом упути поглед један од рањеника. У кревету седео је леп човек пријатног лика и смешио се на нас. Моја рођака ме дрпне за рукав и пришапне: „Погледај исти Јаша Продановић!“ Нисам могла констатовати сличност, јер ми личност Ј. П. није позната. Толико само видех, да је српски тип, и ословим га. Наши се рањеници стадоше смејати: „Море то није Србин, то је Турчин“. Ја га запитах да ли разуме српски, он климну главом да разуме. Питам га, како