Жена

686 РАЈЕ НА

Али она није обично гудила, него је основно проучавала народне песме и тражила у њима овејану зрцад срп-= скога духа, а особито где се истиче: мајка, љуба, сеја, Српкиња.... Све је она то износила својим гуђењем и певањем, па, рекао би, да се све то могло руком ухватити. Али из њених бележака се види, да јој је Косовка девојка била узор. У својим белешкама вели: „Ако се Косовка девојка проучи у целини, то се види, да износи чисту основицу нашег српског образовања и васпитања, износи српску мому каква треба да буде.“ Она, дакле, у песми није тражила само забаву, него и науку.

Може се слободно рећи, да је и ова српска гусларка својим скромним радом потпомогла тадашњи омладински покрет који је рушио неприродне старудије у нашем друштву, који је рушио преграду између нашег мушкиња и женскиња. Она је забележила: „Наше женскиње данас слободно живи, ради и врши своје велике дужности. Ова једнакост је дошла сама од себе, а то је велика заслуга и нашега женскиња. Каже се, да су велики људи имали велике мајке, а те мајке су имале слободне мајке.“

Из њених бележака се види, да је гусларење било средство, којим је хтела да у народу подигне врлину, па је тако као гусларка стала у народну службу. Но време је отицало, па су прошли снови млађаног живота, а настала је збиља живота. Олга је тада хтела да отвори гусларску школу, али није нашла ниједну ученицу. Тада је кренула да ради за човештво и под окриљем тога идеала се удала, латила се потсвојчета Находа, па и иначе је радила. али се и ту разочарала, те је с том раном и умрла.

Али збиља у животу је терала и даље, па се Олга Ковачевић помирила са прилнкама уседелице.... Она је забележила ово: „Кад једну женскињу мину сви идеали, све наде, онда ту тиња још једна жеља, да се нађе на невољи своме ближњем...“ А то је и она, као што видесмо, чинила, а све је завршила са доста горчине и доста разочарања, те вели овако: „Да, да, указало се вече мога живота и оно чега сам се бојаладпостао ми је идеал, а то је смрт.“

Олга је била удата за Светозара (Лалу) Пантелића, пароха јазачког, кога је у болести додворила. После 8 дана и она је умрла а обоје бораве вечити санак у јазачком гробљу. Олга је миловала и неговала врлине: мајке, љубе, сеје и

Српкиње, па то нека су идеали свију Српкиња што је жегила Олга Ковачевића.