Жена

688 ВЕНА

оживотворила сан: пресекла све оне патње, понижења, што су вековима трпили. Трпили, а не замишљали: трпили најстрашније муке, што их може крволочна мржња измислити; гледали својим очима најгора зверства, безакоња, бесчашћења, што су вршена на деци нејакој, кћерима, сестрама и женама њиховим; патили неизмерно и душевно и телесно и — остали Срби... Замислите, колика је то снага била, колика нада у ове дане, кад се то могло издржати. Издржати и гледати, а не читати и слушати... И кад је нама тако тешко било, читајући и слушајући о тим страхотама, ја како ли је њима, подносећи и гледајући све то 2! И кад је наша радост над српском победом тако голема, ја како ли је њихова 2! Какво мило осећање је било у срцу њиховом, каква је радост одсјајивала у очима њиховим, кад су угледали српску војску, кад су чули пуцањ, који им оглашаваше слободу !... То сам желела видети, то осетити тамо с њима заједно — и, као никад дотле, одјекнуло ми је у грудима: Што нисам мушког! Што нисам човек, те да и делом учествујем у том светом херојском делу Ре,

И у нашој се вароши ужурбало, купећи прилоге у новцу и разном рубљу — за српски и црногорски „Црвени Крст“, а многи том приликом одоше у Београд, да виде српске рањенике, који се за слободу, до сад потлачене раје победоносно борише. — Реших се, дакле, да и ја са изасланицама — чланицама — женске читаонице „Посестриме“ идем у Београд. |

Било нас је једанаест: 7 ратарки, 1 госпођа, 2 госпођице и ја. С нестрпљењем чекасмо полазак и радосно одахнусмо, кад воз пође. Посматрала сам их све, и ја вам не умем описати онај израз на њиховом лицу: ону радост, што носе понуде својој браћи; ону срећу, што ће видети косовске осветнике; онај понос, што су Српкиње, кћери онога народа, који је дочекао овако свечане дане.....