Жена

ВЕНА 124

слабе душе, него напротив, што је осећајне, болећиве, племените, велике душе. Душевност женина не уме натерати само потоке суза на очи, него уме она и утирати потоке крвавих суза силних невољника на свету. Та душевност блажи оштрине мушке наглости. Па та душевност напослетку блажи и ратне страхоте у свету.

Не лију се пак сузе само од жалости и невоље, него и од милоште, пријатна узбуђења, радости. Сузе су дакле излив душе, израз и а не излив слабости, израз одбране.

Но бива, да се спољашњи утисци јачају с унутрашњим осећајима, и кад не може једно да надјача друго, две се струје изједначују, држе сеу равнотежи, и тада наступа озбиљност, хладна збиља, пуна снаге душевне, која човека узвисује. Па као што сузе обележавају женску душу осећајну, болећиву, племениту, тако, кад сузе не могу да ударе, кад сузе засуше, обележавају душу од разбора, прекаљену, снажну, велику. Душевни процес, који се тада у њој вршио, био је од замашаја, оставио је за собом снажне трагове чврсте воље, урезао је у ум и душу знаке чисте карактерности и напослетку, оснажио је и душу и тело.

Та снага наткриљује људску снагу. И кад се така снага развије у женској души, она безобзирце осваја. И тада човек, који жену хоће да зове слабим створом, чуди јој се и диви и хоће ли не ће ли, мора јој се поклонити.

»

Кад је недавно на Мрдарима погинуо вођа четника Милан М. Поповић, тобџиски поручник из Београда, лежао је неопажен четири дана на пољу, и кад га нађоше, однеше га у Ниш, а мати дође, да га још једанпут види. Био је необично дирљив тренутак. Мати подиже чоју с лица, погледа га укоченим погледом, без иједне сузе. Затим спусти се на њега, пољуби га и прошапута: Сине, љутиш ли се, што те мајка љуби Ти си ми рекао при растанку, да не плачем, јер јунакова мати не треба да плаче. И не ћу да плачем. Ти си јуначки пао